Taksista sam već nekoliko godina i svako veče susrećem razne ljude, ali jedno veče se posebno izdvojilo. Bio je to mračni petak, vjetar je nosio kišne kapljice s neba, a ja sam se spremio za još jednu smjenu. Uveče, negde oko devet, stajem ispred jednog kluba u gradu. Čekam, slušam muziku koja dopire iznutra, a svetla se prelivaju po kišnim ulicama.
Nakon nekoliko minuta, otvara se vrata i izlazi čovek, izgleda kao da mu je na duši težak teret. Ima oko četrdeset godina, nosi kapu i kožnu jaknu, a lice mu je ozbiljno, skoro ljutito. Krene prema mojoj taxi i uđe unutra, ni reč da kaže. Gleda me nekako mrko, kao da sam mu ja kriv za sve loše što mu se desilo u tom trenutku.
Pitam ga, uobičajenim taksista stilom: „Gde vas mogu odvesti?“, a on, ni ne dižući pogled s telefona, samo promrmlja: „U šestici.“ Iznenađen sam, ali nisam hteo da ga zadržavam. Uključujem taksimetar i krećem prema naselju. Dok vozim, on samo bulji u ekran, izgleda kao da se bori s nekim problemima koji su mu očigledno teški.
Nakon nekoliko minuta vožnje, odlučim da pokušam da ga opustim. „Teška noć, čini se?“, kažem mu. Ništa. Pored njega, čini se kao da sam mu dužan više nego što mogu da platim. Zatim, on odjednom progovara: „Uopšte me ne zanima šta se dešava napolju.“ Gleda u ekran telefona kao da mu život zavisi od toga.
Priznajem, ne znam kako da reagujem. Osećam se kao da sam vozač u vožnji do najcrnjeg kraja. Stižemo na šesticu, i ja kažem: „Stigli smo“. On samo klimne glavom, ni reč da kaže, a dalje bulji u telefon. Počnem da mu kažem cenu, ali on me prekida sa „U redu je“ i pruža mi novac. Gledam u papirni novčanik, a oči mi se otvore. Ostavio je mi 50 evra za vožnju od 700 dinara.
Ne mogu da verujem. Čovek koji je bio toliko nervozan, koji je jedva progovorio reč, a sada mi ostavlja toliko novca. Počinjem da se pitam šta mu je, zašto je bio takav. Dok izlazi iz taksija, ja se trudim da mu uputim barem jedan osmeh, ali on je već na putu, a ja ostajem da gledam za njim.
Dok se vozim nazad, razmišljam o tome koliko ljudi prolazi kroz teške trenutke, koliko nesigurnosti i stresa nosimo sa sobom, često i ne shvatajući da jednostavno treba malo pažnje i razumevanja. Možda nije samo vožnja taksijem, već nešto više – povezanost među ljudima, bez obzira na to koliko kratko traje.
Ta večer mi je ostala urezana u sećanje, podseća me da svako ima svoju priču, čak i oni koji se na prvi pogled čine hladni ili nedostupni. Na kraju, možda nije samo novac u pitanju, već ljudskost.
