Nakon što sam rodila trojke, on je odlučio otići s rečenicom: “Shvatio sam da nisam spreman.” Plakala sam danima, a mama me tješila govoreći o mojim novorođenim kćerkama. Polako sam se, uz podršku porodice, oporavljala od poroda i rastanka.

Djevojčice su odrastale, često pitajući me za oca. Nije im bilo lako, a ja sam im govorila: “Vratit će se s poklonima.” Što sam drugo mogla reći? Još su bile male. S vremenom su počele shvaćati da ih lažem. Kada su napunile deset godina, rekla sam im istinu.

Od tada me više nikada nisu pitale za njega. Samo se jednom pojavio na vratima, rekavši da mu se nedostaju. U tom trenutku, sve tri su se okupile pred vratima i zamolile me da zatvorim. S osmijehom sam ih poslušala. Izvini, dragi, ali naučile su živjeti i bez tebe.

BONUS :

Naslov: Tajne u tami

U tišini svoje sobe, dok se svet odvija napolju, često se izgubim u mislima. Osećam potrebu da podelim nešto što me prati već godinama, nešto što je u meni kao senka koju ne mogu da oteram.

Prošlo je pet godina otkako sam napustila rodni grad. Razlog za to beše težak. Zbog ljubavi prema slobodi, odlučila sam da krenem na putovanje koje će mi doneti nove mogućnosti, ali i skrivene izazove. Ono što nisam znala je da ću takođe nositi teret koji će me progoniti još dugo.

Krenula sam bez pravog plana. U prvom gradu sam upoznala njega, Marka. Bilo je to poput filma – smeh, strast, zajednički snovi. Ubrzo smo postali nerazdvojni. Ali, u njegovim očima bilo je nešto što nisam mogla da razumem. Iako je bio nežan i brižan, često je prebacivao teške poglede prema svojim unutrašnjim demonima.

Jedne noći, dok smo sedeli na krovu zgrade, pogledali smo u zvezdano nebo. Pitala sam ga šta ga muči, u čemu se sakriva ta mračna tuga. On je samo slegnuo ramenima. „Svi imamo tajne, zar ne?“ rekao je, a ja sam shvatila da je njegova tajna veća od bilo čega što sam mogla da zamislim.

Usledila je prava oluja. Dok sam se trudila da ga upoznam, Marko je postajao sve udaljeniji. Počela sam da prikupljam delove njegove prošlosti. Ubrzo sam saznala za njegovu borbu sa zavisnošću. Osećala sam se bespomoćno, kao da borim rat koji nisam mogla da dobijem. Ipak, ostala sam uz njega, nadajući se da ću ga spasiti.

Ali, ljubav nije bila dovoljna. Jedne noći, dok sam ga čekala da se vrati, primila sam poziv. Marko je imao saobraćajnu nesreću. U tom trenutku, moja duša je potonula. Krivila sam sebe, mislila da sam mogla nešto da uradim, da ga spasim od sebe i od njegovog nemira.

Nakon te noći, ponovo sam spakovala svoje stvari. Otišla sam, ali deo mene ostao je zauvek zarobljen u tom trenu. Promenila sam gradove, poslove, ljude oko sebe, ali nikada nisam pobegla od sene koju nosim. Osećam se kao da svuda idem, a Marko je uvek s mnom, poput tihe uspomene.

Danas, kada razmišljam o svemu, shvatam da je ljubav ponekad nedovoljna. Ponekad, bez obzira na to koliko želite nekoga da spasite, morate da se čuvate i od samih sebe. Tajna koju nosim sa sobom nije samo bol, već i lekcija – da je važno voleti, ali je još važnije voleti sebe.

Nadam se da će jednog dana ova ispričana priča pronaći svoj mir. Možda ću uspeti da oprostim sebi i prvom i poslednjem.

Oglasi - Advertisement

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here