OTAC:
– “Kada se večeras vratiš svojoj majci, daj joj ovu kovertu. Recite joj da je, s obzirom na to da si napunila 18 godina, ovo posljednja uplata koju ću ikada napraviti za tvoju alimentaciju. Onda se povuci i gledaj njen izraz lica.”
KĆERKA:
– “Mama, tata me zamolio da ti predam ovu kovertu. Rekao je da ti kažem da je ovo posljednja uplata, s obzirom na to da sam sada punoljetna. A sad bih trebala stati po strani i posmatrati tvoj izraz lica.”
MAJKA:
– “Sljedeći put kad odeš kod oca, reci mu da sam nakon svih ovih godina konačno odlučila da mu kažem da nije tvoj pravi otac… a onda se povuci i gledaj njegov izraz lica.”
Ispovest:
Nikada nisam mislila da ću se ovako otvoriti, ali ponekad u životu dođu trenuci kada se osećate kao da vas ništa drugo ne može osloboditi. Moje ime je Ana i imam 27 godina. Odrasla sam u malom gradu, gde su svi poznavali jedni druge i gde su očekivanja često bila veća od mogućnosti. U porodici sam bila ‘dobro dete’ – uvek sam bila pomalo savršena, uvek sam slušala, truda i rada nikad nije falilo. No, unuta sebe, osećala sam da tugujem.
Iako sam postigla mnogo prema spolja, unutar su me mučila usamljenost i nesigurnost. Osnovala sam karijeru, ali sam izgubila sebe u toj potrazi za odobravanjem drugih. Analizirala sam svaki svoj korak, svaku reč, bojala se kritike i neuspeha. Često sam lažno se smeškala, dok su zapravo suze bile bliže od osmeha.
Jednog dana, dok sam šetala parkom, srela sam staricu koja mi se nasmeja i rekla: “Ne zaboravi na sebe, draga.” Te reči su me zatekle. Počela sam da razmišljam. Da li zaista znam ko sam kad skinem maske koje nosim svakodnevno? Odlučila sam da se oslobodim tereta koji sam nosila godinama. Krenula sam na put samopouzdanja – prvi korak do istinske sreće.
Pisanje je postalo moj oslobađajući mehanizam. Svaki dan sam beležila svoja osećanja, snove i strahove. Naučila sam da je u redu biti ranjiva i da je stvarna snaga u prihvatanju sebe. Danas se napokon osećam slobodno, kao ptica koja je ponovo naučila da leti.
