Izgubila sam svoj novčanik na autobusnoj stanici, a u njemu je bilo 300 eura i 200 dolara. Kada sam se ukrcala u autobus i krenula prema kući, shvatila sam da novčanik nedostaje, pa sam zamolila vozača da stane kako bih se mogla vratiti. Izašla sam sa svojim koferom i za samo pola sata stigla nazad na stanicu, ali novčanika nije bilo.
U njemu su se nalazili i ključevi od mog stana. Sjela sam na kofer i počela da plačem kao nikad pre. Nakon 15 minuta, zazvonio je moj telefon. Javljam se i čujem glas nekog momka kako govori:
„Zvao sam broj koji je bio u novčaniku, rekao sam tvoje ime, a jedna djevojka mi je dala tvoj broj. Izgubila si novčanik.”
Momak je došao na autobusku stanicu i vratio mi novčanik. Pružila sam mu zagrljaj i ponudila mu 20 eura, ali je odbio. Ovo iskustvo mi je pokazalo da uvek postoje dobri ljudi i da pravda zaista postoji.
BONUS ISPOVEST :
**Ispovest jedne duše**
Sedim na klupi u parku, okružena šumom drveća i tišinom koja, kao svila, obavija moje misli. Danas sam odlučila da podelim svoje misli, svoje strahove i snove. Osim ove klupe, nikome još nisam otkrila šta nosim u sebi. Moja ispovest možda neće promeniti svet, ali za mene je to trenutak oslobođenja.
Kao mala devojčica, sanjala sam o tome da postanem umetnica. Uvek sam vredno crtala, bojala i stvarala. U tom svetu mašte, osećala sam se slobodno, dok su mi stvarnost i obaveze često delovale kao okovi. Kada sam porasla, roditelji su mi rekli da su umetnički snovi samo puka iluzija, da je bolje izabrati “ozbiljan” put. I tako, odbacila sam svoje snove i upisala fakultet koji nije donosio sreću, ali je donosio sigurnost.
Prvih nekoliko godina bile su teške. Često sam se budila usred noći, razmišljajući o veličanstvenim slikama koje bih mogla stvoriti da sam imala hrabrosti. Ipak, svakodnevni život me je vukao u suprotnom pravcu. Radila sam u kancelariji, obavljajući zadatke koji su mi delovali besmisleno. Smeđa astma sedentarne rutine gušila je moje unutrašnje ja, a svaki dan je bio borba između onoga što sam želela biti i onoga što su od mene očekivali.
Godine su prolazile, a ja sam sedela u toj maloj kancelariji, polako gubeći deo sebe. Na jednom od sastanaka, shvatila sam da nemam ništa što bih mogla reći za sebe, osim fragmenata snova koje sam ostavila iza sebe. U tom trenutku, donela sam odluku – više neću biti ta koja se boji. Započaću da se bav
