Izgubila sam bebu u četvrtom mjesecu trudnoće, i to na način koji ću teško ikada zaboraviti. Sve je izgledalo savršeno, kako bi trebalo biti tokom tih prvih meseci kada se radujemo dolasku novog života. Moje srce bilo je ispunjeno srećom i očekivanjima dok smo se pripremali za dolazak našeg deteta. No, sve se promenilo tokom rutinskog pregleda kada smo saznali da nešto nije u redu.
Na pregledu su prvo koristili doppler, aparat koji je trebalo da otkrije otkucaje srca bebe. Sestra koja je obavljala pregled pokušavala je da pronađe znakove života, ali nije ih uspela pronaći. Njeno ponašanje bilo je pomalo zbunjujuće. Dok sam osećala rastuću tugu i strah, ona se osmehnula i rekla: “Sve je u redu, verovatno aparat nije dobar.” Zvučalo je kao da pokušava da me uteši, ali u tom trenutku nisam mogla da se zavaravam. Srce mi je brže kucalo dok su me odveli na dodatne pretrage.
Sestra je izašla iz sobe i ubrzo se vratila sa još jednom sestrom i aparatom za ultrazvuk. Dok su prešli aparatom po mom stomaku, čula sam samo otkucaje svog srca, koji su bili toliko glasni da su sve ostale zvuke potisnuli u pozadinu. Bilo je to strašno jasno – znala sam da neću čuti otkucaje srčane bebe. Osim mog srca, sve je bilo tiho, a osećaj je bio kao da sam u nekom drugom svetu, gde je sve stalo dok nisam shvatila da mog anđela više nema.
Kada je lekar stigao, već sam osećala da je sve gotovo. Počela sam da snimam svoj stomak u nadi da ću možda videti neki znak nade, ali lekar je samo pogledao u sestre i nije rekao ništa. Njihova tišina bila je teža od bilo kakvih reči. U tom trenutku nisam mogla da suzdržim suze – jecanje je bilo neizbežno. Dok su svi okolo bili tiho, ja sam se borila sa sopstvenim osećajem gubitka i tuge. Niko nije znao šta se tačno dogodilo, a svi smo se pitali zašto je ovo moralo da se desi.
Posle tri dana, morali su da obave kiretažu kako bi završili proces. Dok sam bila pod anestezijom, sanjala sam našeg malog dečaka. U snu je imao oko tri godine, išao je prema nekim vratima. Kada se okrenuo, osmehnuo se i mahnuo, pa nastavio dalje. Imao je plavu kosu i pantalone na tregere, i izgledao je kao da ima delić mog muža u sebi. Bio je to san pun bola i utehe, kao da mi je pokušao reći zbogom na svoj način.
Nakon toga, rezultati biopsije su potvrdili ono što smo i sumnjali – beba je bila dečak. Ova spoznaja donela je dodatnu dimenziju našem gubitku, kao da je svakom novom informacijom samo dodatno pojačana dubina tuge koju osećamo. Proces tugovanja je dug i težak, i svaki dan nosim sa sobom sećanje na taj maleni život koji je previše rano ugasio svoju svetlost.
