“Živim s mamom, a o mom ocu nemam pojma. Naša svakodnevica je jako teška.
Mama radi kao nastavnica geografije, no nikada nije imala priliku raditi u školi. Bez nekih poznanstava, nije uspela dobiti ni jedan čas da predaje. Kako bismo preživele, zaposlila se u pekari.
Njena plata jedva pokriva osnovne potrebe, pa je tokom smene počela sakupljati neprodate ostatke hrane da bi ih donela kući. U početku mi to nije bilo prijatno, ali sam s vremenom naučila da se prilagodim.
Pre otprilike mesec dana, komšinica je došla kod nas na kafu, a kad je videla raznovrsne kolače i peciva na stolu, upitala je moju mamu odakle joj to sve. Mama se posramila i rekla da joj gazda daje ono što se ne proda.
Nekoliko dana kasnije, ta ista komšinica svratila je u pekaru i ispred mog gazde i mame pohvalila njegovu praksu da deli hranu neprodate sa radnicima. Gazda je bio prilično zatečen.
Kada je tražio od mame da objasni situaciju, ona je, iz stida, lagala da krade peciva. Naravno, odmah je dobila otkaz.
Međutim, nakon nekoliko dana, gazda je nazvao mamu da se vrati na posao… Bio je mu sumnjivo, pa je pregledao video snimke i video da uopšte ne krade, već da pažljivo sakuplja ostatke hrane. Nakon što mu je ispričala celu priču, rekao joj je da može slobodno uzeti šta god želi s kraja smene i da više ne mora sakupljati ostatke, jer to nije higijenski. Još uvek ne mogu da verujem da je neko pokazao toliko razumevanja i pružio nam ruku pomoći.”
