“U vezi sam sa oženjenim muškarcem i ne, ne očekujem da će se razvesti, niti je ikada sugerisao da mu nije dobro u braku.
Naprotiv, odmah na početku mi je bio potpuno otvoren i rekao mi je da je oženjen. S njim se fantastično zabavljam – vodi me na ručkove, večere, putujemo zajedno i izlazimo, a on sve troškove pokriva. Meni ostaje samo da uživam u svemu.
Više od toga ni ne tražim, a briga o njegovoj porodici treba da bude njegova obaveza, ne moja.”
(Izvor: Ispovesti.com)
Naslov: Istinita ispovest
Kao dete, često sam se osećala izgubljeno. Rođena sam u malom gradu, u porodici koja je imala velika očekivanja od mene. Moj otac bio je advokat, a majka učiteljica, a od malih nogu govorili su mi kako bih trebala postati uspešna i samostalna. Međutim, nijedna druga očekivanja nisu se uklapala s mojim unutrašnjim željama i težnjama.
Od malih nogu, oduvek sam volela umetnost. Slikanje, crtanje, pa čak i pisanje kratkih priča pružalo mi je neizmernu sreću. Kada sam uzimala četkicu u ruke, svet je postajao mesto bez granica, a ja sam bila slobodna da iskažem sve svoje emocije.
No, teško mi je bilo da izrazim tu strast pred roditeljima, jer su smatrali da je umetnost neozbiljna stvar. Usred te borbe između onoga što želim i onoga što se od mene očekuje, počela sam da se osećam izolovano i nesrećno.
Kao tinejdžerka, odlučila sam da se prijavim na umetničku školu. Moj entuzijazam bio je zarazniji i jači od strahova, a sama pomisao na to da bih mogla naučiti više o onome što volim ispunila me je nadom. Nažalost, kada sam obavestila roditelje, njihova reakcija nije bila ni blizu onome što sam očekivala. Otac je bio besan, smatrajući da trošim vreme na nešto što nikada ne može postati posao, dok se majka trudila da smiri situaciju govoreći mi da bih trebala razmisliti o “ozbiljnijim” opcijama.
Nakon velike svađe, pomislila sam da se nikada neću snaći u ovom svetu, ni umetničkom ni u drugim aspektima života. To je bio trenutak kada sam odlučila da se borim za svoje snove. Upisala sam predmete iz umetnosti na svom redovnom školovanju, ali istovremeno sam se trudila da postignem dobre ocene u drugim predmetima, kako bih zadovoljila roditeljsku želju.
Vremenom, počela sam da učim kako da uskladim ono što volim sa očekivanjima drugih. Učila sam da se izrazim kroz svoje radove i da se ne stidim onoga što sam. Umetnost je postala moj oblik otpora, moć koja me je spašavala od nesigurnosti.
Nakon završene srednje škole, konačno sam dobila priliku da se upišem na umetnički fakultet. Iako su roditelji bili skeptični, odlučila sam da im pokažem koliko sam ozbiljna u vezi svojih snova.
