Bila sam na smeni kao taksista prije nekoliko noći, kada sam primetila ženu koja je nosila malu devojčicu i mahala mi da stanem. Odmah sam se parkirala blizu njih i izašla da im pomognem da uđu u vozilo.
Pre nego što su se ukrcale, žena mi je stidljivo objašnjavala: “Njen otac nije želeo da je vozi, jer mu se ne ustaje iz kreveta i ne želi da ga budim. Nemam nikoga drugog ko bi mi pomogao, a ne znam šta joj je. Hitna pomoć neće da dođe. Imam samo 500 dinara u novčaniku. Molim vas, odbacite nas za taj iznos, a ja ću sa njom pešačiti do hitne pomoći.”
Rekao sam joj da slobodno uđu, odvezao sam ih do hitne pomoći i ponudio se da ih sačekam dok ne završe, te da ih nakon toga besplatno vratim kući. Tokom vožnje, saznao sam da je razvedena i da njen bivši partner ne mari za njihovu kćerku. Možda nije bilo puno to što sam učinio, ali barem sam im pružio malo pomoći u toj teškoj situaciji.
BONUS:
Zovem se Ana i želim da podelim svoju priču, nije lako, ali verujem da je vreme da se otvorim. Oduvek sam bila osoba koja se trudila da udovolji drugima. U porodici, među prijateljima, pa čak i na poslu. To je bila moja strategija da dobijem pažnju i ljubav koju sam želela, ali vremenom sam shvatila da sam zanemarila sebe.
Pre nekoliko godina, završila sam veza koja me puno povredila. Trudila sam se da budem ‘snažna’ i ‘rezilijentna’, ali u dubini duše, imala sam osećaj gubitka i praznine. Prijatelji su se trudili da mi pomognu, ali teško sam se otvarala. Umesto da razgovaram o svojim problemima, povukla sam se u svoju školjku i potisnula svoja osećanja.
Nakon nekoliko meseci, uočila sam da moje mentalno zdravlje pada. Stres, anksioznost, i osećaj usamljenosti postali su deo mog svakodnevnog života. Osećala sam se kao da samo postojim, ali ne i živim. Naposletku, odlučila sam da potražim pomoć. Iako mi je bilo teško da priznam da sam potrebna pomoć, znala sam da ne mogu sama.
Na terapiji sam naučila mnogo o sebi. Počela sam da izražavam svoja osećanja, da se suočavam sa svojim strahovima, i da postavljam granice. Učila sam da je u redu ne biti savršena, i da sam vredna ljubavi baš onakva kakva jesam. Započela sam putovanje samoprihvaćanja i samoljublja, što je bio ključni korak ka mom isceljenju.
Danas, osećam se snažnije nego ikad pre. Znam da život donosi izazove, ali sada imam alate kako da se suočim s njima. Otvorila sam srce prema novim ljudima i prilikama. Naučila sam da nije sramota tražiti pomoć i da je istinska snaga u ranjivosti.
Ova ispostavka nije samo priča o patnji, već i o snazi, nadi i transformaciji. Da li je lako? Naravno da nije. Ali sam odlučila da život proživim u punini.
Hvala što ste saslušali moju priču.
