Radim u prodavnici već više od mesec dana, ali mi plata često kasni. Svake večeri, nakon posla, potajno uzmem hleb, mleko i nešto za večeru.
Moj muž me napustio dok sam bila trudna i sada ima tri godine, a mi smo nažalost živele samo od socijalne pomoći, jer moji roditelji nikada nisu hteli da nam pomognu.
Sinoć, dok sam zatvarala prodavnicu, naišao je moj gazda. Video je šta nosim u ruci i odmah je postao sumnjičav. Kada sam priznala kakva nam je situacija, bio je duboko pogođen i počeo je da plače kao malo dete.
Rekao mi je da se nikada više ne ustručavam i da slobodno mogu da mu kažem sve što nam je potrebno. Čak je dodao da će mi obezbediti bolji život dokle god radim za njega i budem poštena prema njemu.
Izgleda da ipak postoje dobri ljudi u svijetu.
BONUS ISPOVEST :
**Ispričavanje od srca**
Sjedila sam u svom omiljenom kutku u parku, gledajući kako se listovi polako tope u zlatne nijanse jeseni. Te jesenske boje uvijek su me podsjećale na promjene u mom životu, a današnja priča koju želim podijeliti konačno je došla do trenutka ispunjenja.
Moja ispovest počinje prije nekoliko godina. Bilo je to vreme kada sam bila izgubljena, pokušavajući pronaći smisao u svakodnevnom životu. U toj potrazi za identitetom, povredila sam ljude koji su mi bili najbliži. Posebno se sjećam svoje najbolje prijateljice, Anje. U trenutku slabosti, izrekla sam rečenicu koja ju je povredila do srži. Nije bila namerna, ali reči su imale težinu koju nisam mogla predvideti.
Prošlo je mjeseci bez praktički ikakvog kontakta između nas. Svaki put kada bih čula njen smeh ili videla njen post na društvenim mrežama, srce bi mi bilo ispunjeno tugom. Želela sam joj se izvinuti, ali strah me sudio. Strah od odbijanja, strah od posledica koje bi moje izvinjenje moglo izazvati.
Jednog dana, odlučila sam da je pozovem. Srce mi je ubrzano kucalo, a ruke su mi se tresle. Celo veče sam vežbala šta ću reći i puno puta se dvoumila oko toga da li da zaista učinim taj korak. Kada sam naposletku pritisnula dugme za poziv, osećala sam se kao da se pripremam za skakanje s višeg čoveka.
Kada se javila, čula sam iznenađenje u njenom glasu. Nismo se čule dugo, a nas dve smo bile kao sestre. Počela sam govoriti, govoreći iz srca o svojim osećanjima i kajanju zbog onoga što se dogodilo. Pokušala sam objasniti kako sam se promenila i kako sam naučila važnu lekciju o prijateljstvu i poštovanju.
I njeno izvinjenje nije trebalo dugo. Rekla je da me razume i da se i sama ponekad osećala izgubljeno. Zajedno smo razgovarale o svemu, smejuci se i plačući dok smo delile uspomene. Taj dan je bio prekretnica; ponovo smo se povezale i zauzvrat naučili koliko je važno oprostiti.
Kroz ovu ispovest, želim da poručim svima – nikada nije kasno za ispraviti greške. Strahovi su prolazni, ali prijateljstva su dragocena. Ova priča nije samo moj put ka pomirenju, već i podsećanje svima na lepote koje dolaze s iskrenim oproštajem i ljubavlju.
