Ljiljana Vukosavljević, žena iz Beograda, doživela je tragediju pri rođenju deteta 1971. godine, kada su joj lekari rekli da joj je dete preminulo. Verovala je u tu tvrdnju više od 50 godina, sve do februara ove godine, kada joj se obratila žena iz Minhena sa neočekivanim informacijama. Ova žena, koja se porodila u isto vreme i u istoj bolnici kao Ljiljana, podelila je s njom nadu da je njeno dete možda još uvek živo.
Ljiljana je imala samo 21 godinu kada se porodila, već majka jednog deteta od godinu i po dana. Poslata je iz provincije u Beograd gde je uspavana tokom porođaja, a kada se probudila iz anestezije, rečeno joj je da je rodila devojčicu koja je, nažalost, preminula. Ono što je bilo neobično je to da nikada nije videla svoje dete. Po njenom svedočenju, mnoge stvari u dokumentima koje je dobila o svom detetu bile su nelogične. Na primer, dete je zavedeno pod dva različita broja, što je izazvalo sumnju.
Početkom ove godine, u februaru, Ljiljana je odlučila da preispita sve što se dogodilo. Tada je stupila u kontakt s pomenutom ženom iz Minhena, koja je prolazila kroz sličnu situaciju. Naime, i toj ženi je rečeno da joj je dete preminulo pri rođenju, ali je posle toliko godina saznala da postoji mogućnost da dete ipak nije umrlo. Ove informacije potresle su Ljiljanu i navele je da krene u istraživanje.
Ljiljana je započela svoju potragu tragajući za informacijama o detetu. Otišla je na Novo groblje u Beogradu, gde joj je rečeno da dete pod prezimenom Vukosavljević nigde nije sahranjeno. Sličnu informaciju dobila je i u Deligradskoj kapeli, kao i na Medicinskom fakultetu. Sve ovo pojačalo je njenu sumnju da možda nije reč o istini koju su joj decenijama govorili.
Nakon toga, Ljiljana je nastavila istraživanje na sopstvenu inicijativu i otkrila nešto šokantno. Pronašla je podatke o jednom muškarcu po imenu Vujan, koji je bio zabeležen pod istim brojem kao i njeno dete. Još šokantnije, Vujan je imao istu krvnu grupu kao i ona – nultu. Ljiljana je uspela da dođe do njegovog broja telefona i odlučila je da ga kontaktira. Međutim, Vujan nije bio spreman da razgovara na tu temu i bio je prilično neprijatan prema njoj. Ipak, Ljiljana je primetila sličnosti u njegovom karakteru i ponašanju s njenim starijim sinom.
Iako je susret bio emotivno težak, Ljiljana ne krivi Vujana za njegovu reakciju. Razumela je da mu nije lako pričati o takvoj temi, posebno jer je žena koja ga je, kako se sumnja, kupila od lekara sedamdesetih godina, odbacila zbog njegovog ponašanja.
Ljiljana je odlučna da pronađe svog sina i stupi u kontakt s njim na bilo koji način. Planira da koristi sve raspoložive resurse, uključujući državne ustanove i pravni sistem, da se bori za njegovo priznanje i ljubav. Najvažnije za nju je da njeno dete zna da ga ona nikada nije napustila, odbacila ili prodala, već da ga voli svim srcem i da pati zbog toga što su razdvojeni.
Ova priča osvetljava teške sudbine mnogih žena u Jugoslaviji tokom sedamdesetih godina, koje su prolazile kroz slične tragedije. Ljiljanina odlučnost da pronađe istinu i obnovi kontakt sa svojim detetom prikazuje snagu majčinske ljubavi i borbu za pravdu uprkos decenijama neizvesnosti.
