ONA JE BILA MLADA STUDENKINJA A JA DOKTOR, NE ZNAM NI KAKO SMO DOŠLI U TU SITUACIJU DA IMAMO….
Nikada nisam verovao da ću se ovako otvoriti, ali ponekad osećam potrebu da podelim svoju priču. Možda će mi olakšati dušu ili će neko moći da se prepozna u njoj. Ova priča počinje pre nekoliko godina, u trenutku koji je zauvek promenio moj život.
Imala sam dvadeset godina, bila sam mlada, entuzijastična studentkinja. On je bio doktor, stariji od mene petnaest godina, sa životom punim odgovornosti. Na prvi pogled, činilo se da smo suviše različiti. On je bio ozbiljan, a ja sam uživala u životu, druženjima i avanturama. Kako smo se upoznali, nisam ni primetila kada je između nas nastala veza. Njegova pažnja, nežnost i razumevanje potpuno su me osvojili.
Bila sam očarana njegovim svetom, ali i sama sam bila velika enigma. Voljela sam izlaziti, provoditi vreme s prijateljima, ali svaki put kad bi me pogledao, sve to bi nestalo. Njegove reči su bile poput magije, a ja sam se osećala voljeno i poštovano. Nije prošlo dugo pre nego što sam shvatila da sam se zaljubila.
Naša veza bila je ispunjena strašću, ali i sumnjom. Osećala sam da nas deli mnogo toga—moje mladalačke snove i njegove obaveze. U jednom trenutku, kada je postalo jasno da ne možemo nastaviti na taj način, srce mi se slomilo. On je imao svoj život, a ja sam bila još uvek na početku svog.
Nakon što smo se rastali, sve se promenilo. Osećala sam gubitak, prazninu koju je teško opisati rečima. I dalje sam ga volela, i dalje sam se nadala da će se možda jednog dana stvari promeniti. Prošlo je vreme, ali on je ostao u mom srcu. Često sam se pitala kako mu je, da li misli na mene, kako se nosi s našim prekidom.
Godine su prolazile, a ja sam pokušavala da krenem dalje. Upoznala sam nove ljude, ali nijedna veza nije imala tu magiju koju smo imali. Bilo je trenutaka kada sam se ponovo suočila s našim uspomenama, a srce bi mi opet zadrhtalo. I dalje sam se sećala našeg smeha, njegovih dodira i onih mirnih trenutaka kada bismo sedeli zajedno, upijajući tišinu.
Danas, kada se setim njega, osećam mešavinu bola i lepote. On je bio važan deo mog života, iako smo se razdvojili. Uvek ću ga nositi u srcu, iako znam da je srećan sa svojom porodicom. To je ono što me boli—zavist prema nečemu što nikada neću imati, ali i zahvalnost za vreme koje smo proveli zajedno.
Završavam ovu ispovest s nadom. Nadam se da ću jednog dana moći da pronađem mir sa svojim osećanjima, kao i sa sećanjima koja su mi toliko dragocena. Ljubav je složena, a gubitak je težak, ali u svemu tome, naučila sam mnogo o sebi i o tome šta znači voleti nekoga. Možda će se u nekom trenutku naš put ponovo ukrstiti. Do tada, nosim ga u srcu, gde zauvek ostaje deo mene.
