Radila sam kao konobarica u jednom popularnom kafiću u Beogradu. Mesto je bilo uvek puno, sa raznolikim gostima koji su dolazili da se opuste i uživaju u društvu. Jedan od redovnih posetilaca bio je mladić, možda devetnaest ili dvadeset godina, uvek dobro obučen, sa skupim telefonom koji je stalno imao u ruci. Njegova rutina bila je uočljiva – dolazio bi, seo za šank, naručio dva burbona čista, popio jedan, a drugi ostavio na praznoj stolici pored sebe.
Svaki put kada bi ga videla, pomislila sam kako je taj mladić pomalo čudan. Ponekad bi razgovarao s nekim, ali većinom bi samo gledao u prazno, kao da je u svom svetu. Zadržavao se pola sata, platio, i otišao, ostavljajući za sobom tu praznu stolicu i nedirnuto piće. Mnogi gosti su ga komentarisali, često na načine koje nisam smatrala prikladnima. “Šta je, bogati imaju probleme,” govorili su, smejuci se. U tim trenucima, i ja sam se smejala. Nije mi ni padalo na pamet da bi ta priča mogla imati mnogo dublje značenje.
Sve se promenilo kada sam čula razgovor među starijim kolegama. Oni su pričali o tome da je taj mladić zapravo odavao počast svom prijatelju koji je poginuo u saobraćaju. Ta rečenica me je šokirala. Odjednom sam shvatila koliko sam bila površna, koliko nisam razumela dubinu njegovog bola. Tada sam se osećala grozno zbog svojih predrasuda, zbog smeha koji sam delila s drugima. Ta prazna stolica, to jedno piće – sve to imalo je svoju težinu, svoju priču.
Sledeći put kada je došao, odlučila sam da mu se izvinim. Srce mi je kucalo brže dok sam prilazila. “Izvini,” počela sam, “nisi mi delovao dobro kad sam te prvi put videla. Nije mi bilo jasno šta se dešava.” Gledao me je iznenađeno, ali nije delovao ljutito. Umesto toga, imao je blagi osmeh. “Hvala,” rekao je, “nije lako, ali pokušavam da ga pamtim na način na koji bi on želeo.”
Tada sam shvatila koliko su naši komentari često površni, koliko malo znamo o drugima. Svi nosimo svoje borbe, svoje tuge, čak i kada izgledamo savršeno. Pokušala sam da otvorim razgovor, da ga pitam o svom prijatelju, o njegovim sećanjima. Dok smo razgovarali, otkrila sam kako su njegovi trenuci sreće sa prijateljem bili prožeti smehom i slobodom. Te reči su me duboko dotakle.
Nakon tog razgovora, svaki put kada bi došao, gledala sam ga s novim očima. Nije više bio samo mladić s burbonima. Postao je simbol otpornosti, ljubavi prema prijatelju koji više nije tu. Počela sam da ga razumem i poštujem na način koji nikada nisam mislila da ću. Njegova priča me naučila da budem empatičnija i pažljivija prema ljudima oko sebe. Sada, svaka prazna stolica pored njega više nije samo praznina, već mesto za sećanje i ljubav koju nosimo u srcu.
