Radim kao konobarica u jednom od najpoznatijih kafića u Beogradu i svaki dan srećem razne ljude, ali jedan mladić mi je posebno zapao za oko. Ima oko 19 ili 20 godina, uvek je dobro obučen i nosi dobar telefon. Redovno dolazi, sedi za šankom i naručuje dva burbona čista. Ono što mi je od početka bilo čudno jeste to što jedno piće popije, a drugo ostavi na stolicu pored sebe, koja nikada nije zauzeta. Proveo bi tu oko pola sata, a zatim bi platio i otišao.
Dok sam radila, često sam čula komentare drugih mlađih ljudi koji su dolazili u kafić. “Šta je, bogati imaju probleme?” ili “Gledajte ga, samo se napija.” I ja sam se smejala s njima, misleći da je to samo neki mladić koji se ponaša bahato. Međutim, kako su dani prolazili, primetila sam da je on stalno dolazio i da je njegovo ponašanje ostalo isto. To me počelo više zanimati.
Danas, kada sam razgovarala sa starijim kolegama, saznala sam pravu priču iza njegovih redovnih poseta. Jedan od njih mi je rekao da on zapravo odaje počast prijatelju koji je poginuo u saobraćaju. Taj drugi mladić, koji je bio njegova bliska osoba, je, kako su mi rekli, bio pravi duh društva. Njih dvojica su se često provodila zajedno, pili i zabavljali se. Sada, kada ga više nema, ovaj mladić na neki način čuva uspomenu na njega. Pije jedno piće za sebe, a drugo kao simboličan čin sećanja na prijatelja.
Kada sam to čula, osećala sam se grozno. Shvatila sam koliko sam bila površna u svom razmišljanju, koliko je lako doneti zaključke bez poznavanja cele priče. Ta njegova rutina, koja mi je delovala čudno i možda čak i smešno, zapravo je bila izraz bola i tuge. On je svakodnevno dolazio da se seti nekoga ko mu je mnogo značio, a ja sam umesto sažaljenja, reagovala sa humorom. U tom trenutku mi je bilo jasno da ću se morati izvinuti.
Odlučila sam da sutra razgovaram s njim. Pripremila sam se da mu kažem da mi je žao što sam se smejala i da sam sada razumela zašto dolazi. Želim mu reći da cenim to što čini i da ću se potruditi da ga više ne gledam sa površnosti. Možda ćemo moći razgovarati o njegovom prijatelju, možda će mi ispričati više o njemu i njihovim zajedničkim uspomenama.
U toj maloj situaciji, shvatila sam koliko je važno ne donositi brzoplete zaključke. Svi nosimo svoje terete, a ponekad su ti tereti nevidljivi. Tako mali gest kao što je jedno piće može značiti čitav svet nekome ko se bori sa gubitkom. Nadam se da ću uspeti da mu priđem i da ćemo razmeniti par reči. Iako je možda teško, verujem da će razgovor doneti neku utehu i njemu, ali i meni.
