Jednog dana, dok sam šetala ulicom, primetila sam nešto na pločniku. Kad sam se približila, shvatila sam da se radi o muškoj torbici. Iako je torbica izgledala prilično obična, bila sam znatiželjna da vidim šta se nalazi unutra kako bih pokušala pronaći vlasnika. Kad sam je otvorila, bila sam iznenađena onim što sam pronašla – unutar torbice nalazilo se 3500 evra, nešto dinara, i nekoliko ličnih dokumenata. Shvatila sam da vlasnik torbice mora biti veoma zabrinut zbog njenog gubitka, jer je nosio sa sobom značajnu sumu novca i važne dokumente.
Odmah sam donela odluku da torbicu vratim njenom vlasniku. Nisam ni pomislila na to da zadržim novac ili bilo šta iz torbice. Verovala sam da je ispravno da postupim časno i pošteno, te da vratim ono što ne pripada meni. Kroz lične dokumente sam pronašla adresu vlasnika torbice i odlučila sam da je odmah odnesem na tu adresu.
Kada sam stigla na navedenu adresu, pokucala sam na vrata s torbicom u ruci. Vrata je otvorila žena, pretpostavila sam da je supruga vlasnika torbice. Srdačno sam joj se obratila i objasnila situaciju, rekavši da sam pronašla torbicu na ulici i da sam je donela jer sam željela da je vratim njenom vlasniku. Mislila sam da će biti zahvalna i da će ceniti moj trud.
Međutim, reakcija te žene me je potpuno iznenadila i šokirala. Umesto zahvalnosti, žena je odjednom postala neprijateljski raspoložena. Počela je da me optužuje da njen suprug nije izgubio torbicu na ulici, već da ju je zaboravio kod mene. Bila sam potpuno zbunjena i šokirana njenim rečima. Nije mi bilo jasno kako je došla do takvog zaključka, a još manje mi je bilo jasno zašto bi me optuživala za nešto što nije istina. Njena optužba me je duboko povredila jer sam samo htela da učinim ispravnu stvar.
Osećala sam se nepravedno optuženom. Stajala sam tamo s torbicom u ruci, u kojoj se nalazio novac koji bih lako mogla zadržati za sebe, ali sam odabrala da postupim pošteno i vratim je vlasniku. Nisam mogla da verujem da me neko može optužiti za nešto tako strašno kada sam bila potpuno iskrena u svojoj nameri. Njene reči su me duboko povredile i nisam mogla da razumem kako je mogla da pomisli da bih zadržala torbicu ili, još gore, da sam je ukrala.
U tom trenutku, odlučila sam da ostanem smirena i da ne ulazim u svađu s njom. Duboko u sebi znala sam da nisam uradila ništa pogrešno i da će se istina na kraju pokazati. Rekla sam ženi da nema razloga za sumnju, te da sam torbicu pronašla na ulici i donela je kako bih je vratila vlasniku. Objasnila sam joj da nemam nikakve loše namere i da je samo želim vratiti.
Rekla sam joj da ću sačekati njenog supruga da se vrati kući kako bih mu lično objasnila situaciju. Verovala sam da će on razumeti da sam samo želela da učinim pravu stvar i da nije bilo nikakve prevare s moje strane. Duboko sam se nadala da će muškarac shvatiti moju iskrenost i poštenje, i da će se sve razjasniti na pravi način.
Iako sam bila duboko potresena situacijom i optužbama koje su mi iznete, ostala sam odlučna da sačekam vlasnika torbice i objasnim mu sve. Smatrala sam da je najvažnije da on zna istinu, i da će, uprkos neprijatnoj situaciji s njegovom suprugom, stvari na kraju biti razjašnjene. Znala sam da nisam uradila ništa loše i da će se istina na kraju pokazati.
