Nakon što sam rodila trojke, njihov otac nas je napustio uz rečenicu: „Shvatio sam da nisam spreman“.
Ova me izjava duboko povrijedila, i plakala sam danima, osjećajući se izgubljeno i preplavljeno tugom. Moja mama bila je tu da me uteši, stalno spominjajući moje novorođene kćerke i pružajući mi podršku u najtežim trenucima. Uz pomoć porodice, polako sam se oporavljala kako od poroda, tako i od rastanka sa partnerom.
Kako su djevojčice rasle, često su pitale za svog oca. Bilo je teško za njih razumjeti gdje je on i zašto nije s nama. U pokušaju da ih zaštitim od bolne istine, govorila sam im da će se on vratiti sa poklonima. Šta sam mogla drugo da im kažem, bile su još previše male da bi shvatile pravu situaciju. Prolazile su godine, a njihova očekivana odsutnost postajala je sve jasnija. Počele su shvatiti da nisam govorila istinu, i uskoro su prestale postavljati pitanja o njemu.
Kada su djevojčice napunile deset godina, odlučila sam da im kažem istinu o njihovom ocu. Bio je to težak razgovor, ali bilo je neophodno da im kažem što se zaista dogodilo. Nakon toga, više nikada nisu spominjale svog oca. Njihova potreba za znanjem o njemu je nestala, a one su se posvetile svom životu bez njegove prisutnosti.
Jednom prilikom, otac se iznenada pojavio na vratima naše kuće. Bio je to neobičan trenutak; njegov dolazak bio je potpuno neplaniran i neočekivan.
Kada su ga vidjele, sve tri djevojčice su izašle pred vrata is jasnim stavom mi rekle da zatvorim vrata. Bez imalo nesigurnosti, sa osmijehom sam ih poslušala. Tada sam shvatila da su, unatoč njegovom nedostatku, naučile da žive i napreduju bez njega.
Ovaj trenutak je bio simboličan za sve nas. Djevojčice su pokazale svoju snagu i samostalnost, kao i sposobnost da se izbore sa situacijama koje su im život nametnule. Dok sam gledala njihove odlučne poglede, znala sam da su odrasle i da su naučile da se oslanjaju na sebe. Izvini, dušo, ali su naučile da žive i bez tebe, i ponosna sam na to kako su se razvile i kako su prevazišle sve prepreke.
