Kolega koji je do jučer bio na istom radnom mjestu kao i ja, a zatim zahvaljujući vezama napredovao do pozicije šefa, konstantno mi prijeti otkazom. Naša međusobna netrpeljivost nije novost, ali njegova samouvjerenost je sada postala zapanjujuća.
Izravno mi je rekao da jedino ako se ikako fizički povežem s radnim mjestom bih mogla ostati tu.
Odbila sam se dati na provokacije i smireno mu odgovorila da, ukoliko želi, slobodno može da me otpusti. Međutim, dodala sam da bi bilo žalosno vidjeti mladog čovjeka kako ostaje bez nogu i mogućnosti da trči za svojim djetetom.
U to trenutku pomislio je da se šalim, no čim je shvatio ozbiljnost mog odgovora, nazvao me je psihopatkinjom. Na to sam mu samo odmah odgovorila da trebam provjeriti stepen svoje “psihopatije”.
Sada se, očigledno, drži dalje od mene i izbjegava spominjanje otkaza. Međutim, saznajem od kolega da detaljno prepričava našu situaciju, nazivajući me ludačkom i poremećenom osobom. Ako je to doista tako, smatraću da imam osnovu za prijavu mobbinga.
Borba za radna prava i dostojanstvo na poslu često dovodi do sukoba, a moja situacija nije izuzetak. Kroz sve ovo, shvatila sam koliko je važno očuvati svoj integritet i dostojanstvo, bez obzira na to koliko neugodna situacija može postati.
Na kraju krajeva, ljudi često reaguju burnije na one koji se ne boje stati za sebe i svoje stavove. U ovom trenutku, ostajem fokusirana na svoju karijeru i profesionalnost, dok se nadam da će situacija s vremenom postati lakša.
BONUS ISPOVEST :
U tišini svoje sobe, gde su misli često glasnije od reči, odlučila sam da podelim svoj teret. Ova ispovest nije samo izolovana priča; ona govori o borbi sa unutrašnjim demonima koje mnogi od nas nose. Ponekad se čini da je put kojim hodam prekriven trnjem, dok kroz suze pokušavam da pronađem svetlost.
Odrasla sam u okruženju koje je često bilo hladno i surovo. Nije bilo mesta za slabosti, a emocije su bile često pogrešno tumačene. Kada sam počela da osećam pritisak očekivanja, povukla sam se u sebe. Stidela sam se svojih osećanja, misleći da sam jedina koja se bori. Ali, kako su godine prolazile, shvatila sam da nisam sama. Svako nosi svoj teret, bilo da je to anksioznost, strah od neuspeha ili osećaj usamljenosti.
Započela sam putovanje otkrivanja sebe, učići kako da prihvatim svoje slabosti. Prvo sam se suočila sa strahovima koja su me sputavala. Trebalo mi je vremena da shvatim da je ranjivost snaga, a ne slabost. Postepeno, naučila sam da razgovaram o svojim osećanjima, da tražim pomoć kada je to potrebno i da se otvorim prema ljudima. Otkrila sam čaroliju prijateljstva i podrške, kada su reči koje izgovaram postale mostovi, a ne zidovi.
Svaka suza koju sam prolila postala je deo mog oslobađanja. Danas, kada se suočavam s izazovima, ne zaboravljam ono što sam naučila. Ispod slojeva tuge, pronašla sam nadu. Jer svaka turobna noć završi zoru. I tako, na ovom putu sam našla sebe, i sa svakim danom postajem jača.
