Jednog jutra, dok sam čekala da semafor promijeni svjetlo, prišla mi je neobična žena. Njene krupne zelene oči su blistale, dok je nosila šešir i šareni šal koji su se doimali poput boja iz nekog drugog svijeta. Njena pojava je bila pomalo zagonetna, ali nisam previše razmišljala o tome.
Kad sam joj mehanički rekla koliko je sati, iznenada me pogledala s ozbiljnošću koja me je preneražila.
– Tvoj život stagnira. Ne vidim ništa osim praznine oko tebe. Moraš nešto promijeniti. Postoji put, ali samo ti ga možeš pronaći – izjavila je.
– Šta da radim? – pitala sam, zbunjena.
– Nešto te povlači unazad. Ne jedna, već žena koja te mrzi – odgovorila je.
– To zvuči kao neosnovane pretpostavke – rekoh, skeptična.
– Poslušaj me. Ovo je tvoja šansa – rekla je, pružajući mi mali komadić papira. Potom se brzo okrenula i uputila prema drugoj strani ulice.
Nekoliko dana kasnije, nakon što sam neprospavane noći provodila razmišljajući o njenim riječima, odlučila sam da istražim tu misterioznu adresu. Kada sam stigla, kuća je izgledala sasvim obična, kao i svaka druga. Žena koja mi je otvorila vrata bila je srdačna i skromna, potpuno suprotna onome što sam očekivala.
– Uđite, izvolite – rekla je žena sa misterioznim osmehom.
– Da li smo se već sreli? – upitah, pomalo zbunjen.
– Ne, ali sam očekivala vašu posetu – odgovori ona. – Brzo, vreme nam ističe.
Unutra, prostorija je bila ispunjena raznolikim biljem i starim knjigama koje su mirisale na davna vremena. Žena me je tada obavestila:
– Na tebe je bačena magija koja je blokirala tvoj život. Treba da ponovo pokreneš svoje putovanje – rekla je ozbiljno.
– Sada me samo slušaj i uradi sve što ću ti reći – nastavila je. – Ovo je crvena tkanina. U zoru, idi do reke i baci tkaninu u vodu. Svake noći, na raskrsnici puteva, baci četiri jaja i ne obraćaj pažnju na to što se dešava iza tebe. Nakon toga, okupi se s ovim travama i izgovori ono što sam ti napisala. Prođi tri puta kroz obruč od crvenog konca. Sve ovo moraš obaviti u naredna četiri dana, do noći punog meseca. Ponovo se javi za četiri dana.
Strah i adrenalin su me preplavili dok sam se suočavala sa svim tim zadacima; svaki put dok sam radila nešto od onog što mi je rekla, osećala sam da bih mogla biti uhvaćena. Moje stanje je bilo kritično.
Kada sam se vratila nakon četiri dana, žena me je pozvala:
– Dobro si uradila. Uzmi ovu amajliju i čuvaj je blizu sebe.
Posle toga, dobila sam ponudu za posao u drugom gradu, preselila se i moj život je uzeo potpuno novu dimenziju. Danas mi se čini da je to bio nekakav drugi život pre ovog sadašnjeg, a svaki novi dan donosi nova radovanja. Iako ne živim savršeno, sada imam ljude koje volim i koji vole mene, a stvari su mnogo lakše nego pre.
Ipak, i pored pozitivnog ishod, ne bih nikome savetovala da prolazi kroz nešto slično. Proces koji sam prošla bio je emocionalno iscrpljujući, i sigurno se ne bih upustila u nešto što je daleko od zdravog razuma da nisam bila u stanju teškog očaja, i definitivno ne bih želela da iko prođe kroz to iskustvo.
