Dopisivao sam se sa jednom djevojkom šest mjeseci. Počelo je sasvim slučajno, kao obično upoznavanje preko društvenih mreža. Nikada nismo bili licem u lice, ali naši razgovori su postali deo mog svakodnevnog života. Svakodnevno smo razmenjivali poruke, delili misli, smejali se i podržavali jedno drugo u teškim trenucima.
Šest mjeseci može izgledati kao kratak period, ali u svetu digitalnih komunikacija, to je prava večnost. Naša veza se razvijala kroz riječi. Upoznavao sam njene misli, njene snove, strahove i nadanja. Iz svake rečenice sam mogao da osetim njen karakter, iako je nisam nikada video uživo. Dopisivanje je postalo više od obične razmene poruka. Bilo je to deljenje života, deo svakodnevne rutine koja mi je donosila osmeh na lice.
Međutim, u tom periodu sam shvatio koliko je važna fizička prisutnost u odnosu. Iako smo bili bliski preko ekrana, ponekad je nedostajao taj osećaj prisutnosti, taj trenutak kada možete nekoga pogledati u oči i osjetiti toplinu. Pisane reči mogu biti snažne, ali ne mogu u potpunosti zameniti stvarnu interakciju.
Na kraju, shvatio sam da je dopisivanje imalo svoj rok trajanja. Kao i sve druge stvari, i naša veza je imala svoj početak i kraj. Iako nisam znao da li ćemo se ikada sresti uživo, tih šest mjeseci ostavilo je dubok trag u mom životu. Naučio sam da vrednujem iskrenost u komunikaciji, ali i da prepoznajem granice koje virtualna stvarnost postavlja pred nas.
Kada se osvrnem na to vreme, shvatam da mi je donelo mnogo toga dobrog. Naučio sam kako se povezuje sa nekim na emotivnom nivou, kako se otvaraju vrata duše kroz jednostavne rečenice i kako se može graditi odnos čak i kada su kilometri prepreka. Iako je naša priča možda završena, sećanja na nju i dalje žive u meni, kao podsetnik na to koliko su ljudske veze dragocene, bilo one virtualne ili stvarne.
BONUS ISPOVEST:
U životu mi je sve sređeno i na mjestu. Znam gdje se šta nalazi, znam kada ću šta obući, kada se šišam, kada uređujem bradu i sl. Na poslu sam isti takav, tako da mi je uglavnom sve pod kontrolom. I onda odem sa djevojkom sa njenim autom negdje. Stres i nervoza na sve strane.
Nikakve organizacije niti urednosti jer sam njoj to prepustio. Sve sam morao da rješavam jer opet smatram da ne mogu nju pustiti iako se radi o njenim stvarima. Npr popravka automobila, nekih dijelova namještaja u njenoj kući čak i nabavka. Ne možeš otići u market i kupiti jednu stvar a kući shvatiti da ti nedostaje još 5. Sjeo sam sa njom i rekao da meni to nikad više ne radi. Ja to ne podnosim, ne volim nered i nerad.
Mora promijeniti te navike kada je sa mnom, a kad je sama neka radi šta hoće. Ako smo zajedno, sve mora biti čisto i mora se imati plan. Možda sam zahtjevan, ali sam iskren. Radim i ja sve to, očekujem i od nje.
