Kada sam bila u devetom mesecu trudnoće, moj muž je iznenada otišao sa mlađom ženom i preselio se u drugi grad, ostavljajući mene, naše dve kćerke i treću koja je trebala da se rodi svakog trenutka. Osećala sam se duboko povređeno i razočarano. Nadala sam se da će se možda vratiti, ali nikada nije ni pokušao da se javi ili da se vrati. Ostala sam sama sa tri kćerke, i kako bih im obezbedila sve što im je potrebno – odjeću, hranu, knjige i sve ostalo – morala sam da radim izuzetno dugo, često i po 16 sati dnevno.
Svaki dan bio je borba za preživljavanje. Žuljevi na rukama i nogama su se neprekidno pojavljivali jer nisam imala vremena da ih zaceljujem pre nego što bi se pojavili novi. Godine su prolazile u teškoj patnji i borbi za osnovne potrebe. Iako je svaki dan bio sve teži, nikada nisam odustajala od toga da pružim svojoj deci najbolje moguće uslove i život.
Nakon dugih pet godina patnje, slučajno sam upoznala muškarca koji je, iz neobičnih okolnosti, postao važan deo mog života. On je bio u sličnom položaju kao i ja – njegova žena ga je napustila jer nisu mogli imati decu, a on je bio steril. Naša veza nije počela sa ljubavlju, jer za to je bilo prekasno, ali je počela sa međusobnim poštovanjem i razumevanjem.
Kroz vreme, razvili smo odnose u kojima smo se dobro slagali i gde je on prihvatio moje kćerke sa otvorenim srcem. Što je još važnije, moje kćerke su njega prihvatile kao deo svoje porodice. Ovaj novi početak donio je mir u moj život. Konačno, nakon svih tih teških godina, mogla sam da zaspim mirno, ne brinući više neprekidno o budućnosti i svojoj deci. Naša porodica je pronašla svoj mir i stabilnost, a ja sam konačno mogla da pronađem malo olakšanja i sreće u životu.
BONUS ISPOVIJEST: