Nikada u životu nisam toliko plakala. Oženio se, a iste noći me nazvao i rekao da ako ga još uvijek volim, da se spremim i da bježimo zajedno na kraj svijeta.
Ipak, nisam mogla sebi oprostiti svu bol koju bih prouzročila njegovoj sadašnjoj supruzi. Provela sam cijelu noć bez sna, razmišljajući o tome šta učiniti, sve dok nisam donijela svoju odluku.
Ujutro sam ga nazvala i rekla mu da ga volim više nego ikoga, ali da, da me barem malo voli, ne bi se nikada ni oženio. Nakon toga, spustila sam slušalicu. Ne žalim za tim.
**Ispovest jedne izgubljene duše**
Sedeći u mračnoj sobi, okružena tišinom koja me pritisne kao težak pokrivač, shvatila sam koliko sam se udaljila od sebe. Mnogi bi rekli da sam srećna osoba. Ispred mene je uspešna karijera, prijatelji koji me vole i stabilan život. Ipak, svako veče kada se svete svetla u mom stanu, jedna neizmerna tuga obavije moje srce i natjera me da pitam – gde je nestala ona mala devojčica koja je verovala u čuda?
Prolazile su godine, dani su se pretvarali u mesece, a ja sam se zauzimala za sve i svakog. U šumi obaveza, pretrpavala sam dan kalendarom punim sastanaka i planova, ali ni jedan od njih nije uspeo da ispuni prazninu koja me guši. Ispostavilo se da se sav moj trud svodi na to da impresioniram ljude oko sebe, dok sam zapravo zaboravila na svoje istinske želje i snove.
Sećam se dana kada sam prvi put osjetila tu prazninu. Bilo je to u trenutku kada sam stigla na jedan važan sastanak, sve u svom najbolje odjevenom izdanju, s osmehom na licu i lažnom sigurnošću. Pored mene su sedeli uspješni ljudi, a ja sam se borila da pronađem svoj glas. Dok sam slušala njihove razgovore, osjetila sam da sam samo prolazna senka.
S godinama, ta senka se udubila. Postala sam majstor da lažem sebe, govoreći da sam srećna, da sam uspela, da imam sve što sam ikada želela. Čak su i moji prijatelji počeli sumnjati u moju tužnu priču, ne shvatajući koliko sam zapravo usamljena. U društvu su svi videli osmeh i živahnost, ali unutra sam se borila sa demonima koje sam sama stvorila.
Jednog dana, dok sam sjedila na klupi u parku, primetila sam devojčicu kako se igra s vrtuljkom. Njena sreća me zapanila. Gledala sam koliko uživa u jednostavnosti trenutka, a meni su ti trenuci postali strani. Da li je moguće da sam ikada bila tako bezbrižna? Ovaj susret sa stvarnošću probudio je u meni osećanje koje sam dugo potiskivala – želju za osloncem, potragom za sopstvenom srećom.
Od tada, odlučila sam da se promenim. Postepeno sam počela da se suočavam sa svojim strahovima. Počela sam da pišem dnevnik, iznosila svoje misli, želje i snove na papir. Saznala sam mnogo o sebi, o svojim ambicijama, ali i o onim malim stvarima koje su me nekada činile srećnom. Napravila sam prostor za sanjarenje, čak i kada se činilo da je svet izvan mog prozora previše zastrašujući.
I dalje se borim, ali više ne želim da se krijem iza lažne maske. U ovoj borbi, pronašla sam svetlost koju sam izgubila. Možda neću doći do svih svojih ciljeva, ali sam konačno na putu da pronađem sebe – onu devojčicu koja veruje u čuda. A to je dovoljno za početak.
