IMAM 19, A SESTRA 16 GODINA I RODITELJI SU NAM REZVEDENI….
Imam desetnaest, a sestra sesnaest godina i roditelji su nam razvedeni vec pet godina. Pre par dana mama je pozvala tatu na rucak jer ga nismo dugo videle. Poneo je snimke kada smo mi bile male, a tu je bio i snimak sa njihovog vencanja.
Odjednom, oboje su pustili suzu, a tata je izadio kutijicu sa prstenom i zaprosio mamu, opet. Evo, sve je jos bolje nego pre! I dalje se voli vise od zivota!
BONUS ISPOVIJEST:
Sjedim u tišini svoje sobe, dok se vani čuje šum kiše. Ova kišna noć mi donosi osećaj izolacije, ali i priliku da se suočim s onim što me muči. Želim podeliti svoju priču, ispričati sve ono što mi leži na srcu, jer možda će mi to doneti olakšanje.
Moje ime je Ana, imam dvadeset i pet godina i osećam se kao da nosim teret koji je pretežak za moje slabe ramena. Odrasla sam u malom gradu, gde su svi znali jedni o drugima, a gde su očekivanja bila visoka. U porodici sam bila najmlađa, a to je uvek dolazilo s dodatnim pritiscima. Oduvek sam bila ambiciozna, sanjala sam o velikim stvarima, ali često sam se osećala kao da ne mogu zadovoljiti očekivanja svih oko sebe.
U osnovnoj školi sam bila odlična učenica. Svi su me hvalili, očekivali su da ću postati doktorica ili advokatica. S godinama, taj pritisak je postajao sve jači. Upisala sam fakultet, ali u trenutku kada sam se suočila s težinom studija i stvarnim svetom, počela sam gubiti sebe. Sva ta očekivanja, svi ti planovi koje su drugi imali za mene, činili su me anksioznom. Postala sam nesigurna u svoje sposobnosti.
Nakon nekoliko godina studiranja, izgubila sam motivaciju. Pokušala sam se boriti protiv toga, ali svaki put kada bih otvorila knjigu, sve bi mi se činilo beznačajno. Gubila sam se u moru informacija i iz dana u dan sve više se povlačila u sebe. Izgubila sam kontakt s prijateljima, izolovala se od sveta. Ponekad bih provela dane u krevetu, razmišljajući o tome kako se osećam beskorisno.
U jednom trenutku, odlučila sam da moram nešto promeniti. Otišla sam na terapiju. Susret s terapeutom bio je ključan. Počela sam otkrivati svoje prave želje, ono što zaista želim od života. Naučila sam da nije sramota tražiti pomoć i da je u redu biti ranjiv. Tokom tih sesija, počela sam se suočavati s vlastitim strahovima i nesigurnostima. Našla sam snagu u svojoj ranjivosti, a to je bio prvi korak ka oporavku.
Ipak, borba se ne završava tako lako. I dalje se suočavam s danima kada se osećam izgubljeno, ali sada imam alate kako da se nosim s tim. Naučila sam da je važno slušati sebe, postaviti prioritete i ne dozvoliti drugima da određuju moj put. Ne želim više da živim u tuđim očekivanjima, već u skladu sa svojim snovima.
Danas, dok sedim ovde i pišem, osećam da se ponovo rađam. Kiša vani me podseća da svaka oluja prođe i da posle nje dolazi sunce. U ovom trenutku, želim da se oprostim od prošlosti i krenem napred. Ova ispravka nije samo moj način da se oslobodim bola, već i način da pronađem mir. U svakom sledećem koraku, nosim sa sobom lekcije koje sam naučila, nadajući se da ću jednog dana biti ona verzija sebe koju sam oduvek želela biti.
