Život je pun iznenađenja, a ponekad nas najviše zatekne ono što se dešava u našim vlastitim domovima. U braku smo već više od 20 godina, a moja žena, koja je do nedavno bila na burzi rada, iznenada je dobila posao kao sekretarica u jednoj firmi. Na početku, bila sam srećan zbog nje. Napokon je pronašla nešto što je ispunjava, a i naše finansije su se malo popravile. Dve plate su uvek bolje od jedne.
Međutim, nakon nekog vremena, počeo sam da sumnjam. Počela je da ostaje duže na poslu, redovno je odlazila na seminare i događaje van firme, što mi je delovalo čudno. U mom umu, sve je to počelo da se prepliće sa pitanjima o njenim pravim namerama. Pokušao sam da shvatim zašto se sve to dešava. Postao sam sumnjičav i, bez da sam joj išta rekao, počeo sam da istražujem.
Kada sam saznao da je vlasnik firme njen bivši dečko iz srednje škole, srce mi se steglo. Čovek koji ju je ostavio pre više od 20 godina, sada je ponovo slobodan i uspešan, a njihova prošlost me je zastrašivala. Zamišljao sam kako su zajedno provodili vreme dok su se smijali i uživali, dok sam ja bio daleko, često u svom poslu i obavezama.
Sada, suočen s ovom situacijom, osećam se izgubljeno. Pitao sam se kako da reagujem. Da li da je suočim s onim što znam? Strahovao sam od njenog odgovora. Mislio sam na našu decu, na to kako bi se njihov svet srušio ako bi ih ostavila. Zamišljajući sve moguće scenarije, shvatio sam da bih mogao sve izgubiti.
S druge strane, moram priznati da je u poslednje vreme postala bolja supruga. Kuha, pere, brine se o meni i deci. Čak je počela i da donosi platu, što nas je dodatno zbližilo. U tim trenucima, osećao sam se kao da je sve u redu, kao da je ona konačno pronašla svoje mesto. Ali, s druge strane, u dubini mog srca, strahovao sam da su te promene samo maska.
Ponekad pomislim, možda je najbolje da se pravim da ništa ne znam. Da nastavim s našim životom kakav je bio, jer je teško pronaći nekoga s kim bih ponovo mogao da izgradim nešto. U mojim skoro 50 godina, mislim da je teško početi iznova. Uvek je lakše ostati u poznatom, čak i kada je ono što poznajem možda lažno.
No, ta tišina nosi sa sobom veliki teret. U meni se bori želja za istinom i strah od gubitka. Na kraju, postavljam sebi pitanje: da li je bolje živeti u neznanju ili se suočiti s realnošću, bez obzira na bol koji ona može doneti? Odgovor još uvek ne znam.
