Bila sam u četvrtom mesecu trudnoće kada je sve krenulo po zlu. Prvi trimestri su bili puni sreće i radosti, svaki pregled je donio nove vesti i osmeh. Prvi ultrazvuk, prvi otkucaji srca, svi ti mali momenti koje nikada neću zaboraviti. Osećala sam se srećno, kao da mi je srce bilo ispunjeno ljubavlju koju nisam mogla opisati rečima. Moja beba, moj mali anđeo, bio je stvaran i živ.
Na rutinskom pregledu, atmosfera je odjednom postala teška. Doktor je počeo s pretragama, ali nešto nije bilo u redu. U tom trenutku, osećala sam da se sve oko mene usporava. Čula sam zvukove aparata, ali su se činili tako daleko. Sestra se osmehnula, kao da želi da me umiri, i rekla: „Samo malo, verovatno je aparat.” No, i dalje nisam mogla da se oslobodim osećaja nelagode koji me obavijao.
Dok su se sestre smenjivale, svaka je nosila težak izraz na licu. Doktor je došao i, kada je počeo da pomera sondu po mom stomaku, znala sam da nešto nije u redu. Osećala sam kako mi srce ubrzano kuca, sve do trenutka kada su se svi zvukovi stopili, a jedino što sam mogla da čujem bio je moj sopstveni puls. Taj trenutak je bio kao grom iz vedra neba; znala sam.
Nakon što su me poslali na ultrazvuk, doktori su izgledali zabrinuto. Njihove oči su se srele, a onda je tišina postala nepodnošljiva. Pokušala sam da zadržim suze, ali su one jednostavno došle. U tom trenutku, sve se raspalo. Osećala sam se izgubljeno, beznadežno. „Zašto se ovo događa?” pitala sam se, ali nisam imala odgovore.
Nakon nekoliko dana, završila sam na kiretaži. Dok sam bila pod anestezijom, sanjala sam ga. Bio je dečak, imao je oko dve godine. Igrao se u nekom prelepom vrtu punom cveća, a oko njega je bilo svetlo koje se nije moglo opisati. Trčao je prema nekim vratima, okrenuo se i osmehnuo mi se. Taj osmeh, pun radosti, bio je poput svetlosti u tami. Mahnuo mi je i nastavio dalje, a ja sam ga posmatrala s ljubavlju i tugom istovremeno. U tom snu, sve je bilo savršeno, sve ono što nisam mogla da imam u stvarnosti.
Kada sam se probudila, osećala sam se prazno, ali i blagoslovljeno što sam ga videla. Nakon biopsije, lekar mi je potvrdio ono što sam već znala: bila sam trudna sa dečakom. Nikada neću zaboraviti taj trenutak. Osećaj gubitka i radosti istovremeno. Značila sam da je on bio stvaran, da je postojalo nešto između nas, iako je trajalo tako kratko.
Mnogi ljudi ne razumeju dubinu bola koji dolazi sa gubitkom deteta. Ljudi često ne znaju šta da kažu. Ponekad misle da će reči utehe olakšati bol, ali reči su često besmislene. „Sve će biti u redu” ili „Moraš da nastaviš dalje” su fraze koje su mi zvučale kao eho. Svaka reč, iako dobro intonirana, nije mogla da popuni prazninu koju je ostavio moj mali anđeo.
Prolazile su nedelje, meseci, a ja sam se trudila da se nosim sa tim gubitkom. Ponekad sam zamišljala kako bi izgledao, kako bi se smejao, kako bi mu izgledale oči. Ponekad bih se osvrnula i zamišljala kako bi mi trčao u zagrljaj, kako bi mogao da bude deo mog života.
Iako se bol nikada neće potpuno povući, naučila sam da živim s njim. Naučila sam da nosim se s uspomenama, da ih čuvam u srcu, da prizivam tu sreću i tugu u isto vreme. Moj mali dečak je postao deo mene, deo mog puta, i uvek ću ga voleti.
