“Kada sinoć nisam umrla, sigurna sam da nikada neću! Usred noći ustajem da odem do toaleta, ali naletim na zaključana vrata.
Primijetila sam da je unutra upaljeno svjetlo. Pomislila sam da je sestra možda ustala, a da ja nisam primijetila.
Vratila sam se u sobu i vidjela je kako mirno spava. Pošto živimo same, probudim je i ispričam joj šta se desilo.
Zajedno odlazimo do toaleta, otvaramo vrata, a unutra… mrak. Svjetlo je ugašeno, a unutra nema nikoga.
Nema prozora u toaletu, niko nije mogao ući. Sestra misli da sam sanjala, ali ja znam da nisam.”
**Istinita ispovest**
Zovem se Ana, imam 28 godina i želim podeliti svoju priču koja je oblikovala moj život na načine koje nisam mogla ni zamisliti. Rođena sam u malom gradu, u porodici koja je cenila tradiciju i radne vrednosti. Od malena, moji roditelji su me učili da se borim za ono u šta verujem i da nikada ne odustajem.
Sve je počelo kada sam imala 20 godina. Tada sam prešla u veći grad kako bih započela studije. Uzbuđenje i strah me je obuzelo dok sam se prilagođavala novom okruženju. Ubrzo sam stekla prijatelje i počela graditi svoj život. Međutim, iako je sve na površini izgledalo savršeno, unutra sam se borila sa problemima.
Nedugo nakon što sam se preselila, počela sam da se suočavam sa anksioznošću koja se pojavljivala sve češće. Bilo je teško, ali nisam htela da o tome pričam s nekim. Bojala sam se da će me ljudi smatrati slabašnom. Ipak, onog dana kada sam napustila ispitnu salu, osećajući se potpuno bespomoćnom, shvatila sam da više ne mogu da se borim sama.
Prva osoba kojoj sam se obratila bila je moja najbolja prijateljica. Otvorila sam se pred njom i, na moje iznenađenje, ona je bila tu za mene. Pomoću njenog ohrabrenja odlučila sam potražiti stručnu pomoć. Terapeut mi je pomogao da razumem svoje emocije i da ih ne doživljavam kao svoju slabost. Kroz rad na sebi, naučila sam nekoliko alata kako da se nosim sa stresom i teskobom.
Tokom tih meseci, upoznala sam mnogo ljudi koji su prošli kroz slične borbe. Organizovala sam grupu podrške za mlade ljude u našem gradu. Kroz otvoren razgovor i deljenje priča, shvatila sam koliko je važno imati zajednicu. Pomagali smo jedni drugima i zajedno smo jačali. To mi je donelo osećaj pripadnosti koji nisam imala.
Danas, sedam godina kasnije, često se osvrćem na taj period mog života. Mnoge lekcije koje sam naučila su ključne za mene, ali najvažnija od svih je da nije sramota tražiti pomoć. Svi smo mi ljudi i svako od nas prolazi kroz svoje teškoće. Ponosna sam na to što sam prebrodila svoje izazove i sada mogu pomoći drugima.
Svet je pun mogućnosti, a ja se svakodnevno trudim da budem najbolja verzija sebe. Kada osjetim da se stare sumnje vraćaju, podsećam se na svoje putovanje i na ljude koji su mi pomogli. Na kraju, verujem da nas naše borbe čine jačima i da svaka priča ima svoju vrednost.