Jednog jutra, dok sam stajala ispred semafora čekajući zeleno svjetlo, prišla mi je neobična žena s krupnim zelenim očima. Nosila je čudan šešir i šareni šal, a njena pojava bila je toliko posebna da me je trenutak zatekao.
– Koliko je sati? – upitala je, dok sam je malo zbunjeno pogledala.
Nakon što sam joj usput mehanički odgovorila, nastavila je:
– Tvoj život je stao. Osjećam samo prazninu oko tebe. Moraš nešto da preduzmeš. Postoji način, ali sve je u tvojim rukama.
– Šta da uradim? – pitala sam, još uvijek zbunjena tim izjavama.
– Na tebi je bačena crna magija. Jedna žena te mrzi – rekla je to ozbiljnim tonom.
– Ne vjerujem u te stvari – odgovorila sam, ne mogavši da shvatim cijelu situaciju.
– Poslušaj me! Ovdje je adresa – rekla je, pružajući mi komadić papirića, a potom se okrenula i brzo otišla.
Nekoliko dana kasnije, obuzeta brigom i nesanicom, odlučila sam da potražim pomoć. Kada sam stigla na adresu koju mi je dala, našla sam običnu, skromnu kuću. Žena koja mi je otvorila bila je topla i prijateljska.
– A, to ste vi! Uđite! – rekla je s osmijehom.
– Da li se poznajemo? – upitala sam, zbunjena.
– Ne, ali sam očekivala vaš dolazak – odgovorila je. – Požurite, nemamo mnogo vremena.
Unutrašnjost kuće bila je ispunjena raznim biljkama i starim knjigama. Objasnila mi je:
– Na tebi je bačena magija koja je zakočila tvoj život. Moraš ponovo pokrenuti stvari – rekla je.
– Sada slušaj pažljivo i uradi ono što ću ti reći – nastavila je. – Ovo je crvena tkanina. Idi do rijeke u zoru i baci tkaninu u vodu. Svake večeri baci po četiri jajeta na raskrsnici i ne okreći se. Nakon toga, uzmi ove trave i izgovori što sam ti zapisala. Prođi tri puta kroz obruč od crvenog konca. Sve ovo moraš završiti u naredna četiri dana do noći punog mjeseca. Vratite se za četiri dana.
Osjećala sam strah i adrenalin dok sam izvodila te zadatke, a osjećanje da bih mogla biti uhvaćena bilo je gotovo nepodnošljivo. Moje mentalno stanje bilo je očajničko.
Kada sam se vratila nakon četiri dana, žena mi je rekla:
– Dobro si se snašla. Uzmi ovu amajliju i nikada je ne sklanjaj od sebe.
Nakon tog susreta, dobila sam ponudu za posao u drugom gradu, preselila se i moj život je krenuo potpuno novim pravcem. Sada, s gotovo sjećanjem na taj stari život, svaki dan donosi nove radosti. Iako nije sve savršeno, imam ljude koje volim i koji vole mene, a stvari su postale mnogo lakše.
Ipak, ne bih nikome preporučila da prođe kroz ovakvo iskustvo. Proces koji sam prošla bio je emotivno iscrpljujući, a da nisam bila u stanju pravog očaja, ne bih se usudila ni pomisliti na nešto ovako neobično. Ne želim da iko doživi ono što sam ja provela u tom teškom vremenu.
