Svojim roditeljima se povremeno javim bez znanja supruge, ne želim s njom ulaziti u rasprave o tome. Situacija između njih je jako napeta, a sukobi su učestali.
Nikada nismo živjeli s mojim roditeljima, ali moja supruga reagira vrlo emocionalno kada se spomene moja majka, i teško joj je oprostiti čak i sitnice. Kada nekoga ne voli, to postaje jako izraženo.
Mojim roditeljima ne mogu odvesti dijete, iako su ga imali priliku vidjeti samo dva puta godišnje kroz slike koje im šaljem. Sada imamo još jedno dijete na putu, i ne vidim kako bi se situacija mogla poboljšati te da bi ikada mogli sjediti zajedno i razgovarati na normalan način.
Nemamo kontakt ni sa sestrom, bratom i njihovim obiteljima jer su stali na stranu mojih roditelja, a moja supruga to ne može prihvatiti. Očekivala je njihovu podršku, što nije bila realna mogućnost. Unatoč svemu, sretnim sam u svom životu, s divnom obitelji i stabilnim financijama, ali ponekad me povrijedi što moji roditelji ne mogu provoditi vrijeme s unučetom.
Nisam sigurna ni odakle da počnem, ali koliko god pokušavala, osećam da je vreme da podelim svoju priču. Zovem se Ana i imam 27 godina. Većinu svog života provela sam skrivajući se iza maske sreće, dok je unutra gorila borba koju nisam mogla nikome da pokažem.
Od malih nogu, svi su u meni videli veselu devojčicu koja uvek ima osmeh na licu. Niko nije znao da sam se svaki put, kada se vratim kući, suočavala sa svojim demonima. Osjećala sam pritisak da budem savršena, da ispunim očekivanja drugih. U školi sam bila odlična učenica, u porodici savršena ćerka. Ali unutra, postepeno sam tonula u tminu.
Godinama sam se borila sa anksioznošću i depresijom, ali reči kao što su “slabost” i “neuspeh” su me sputavale da potražim pomoć. Pokušavala sam da zadržim taj osećaj, da se borim sama, sve dok nije došlo do tačke kada više nisam mogla da se borim. Jednog dana, nakon još jednog lošeg trenutka, odlučila sam da potražim pomoć.
Terapija za mene nije bila lak put, ali malim koracima sam počela da otkrivam sebe. Saznala sam da nije sramota tražiti pomoć, da snaga leži u ranjivosti. Sada, svaki put kada se osećam izgubljeno, setim se koliko sam napredovala. S obzirom na sve što sam prošla, nadam se da moja ispovest može pomoći nekome ko se oseća kao ja, da zna da nije sam. Uvek postoji svetlo na kraju tunela, samo ga treba potražiti.
