Udala sam se za dečka koji je šest godina mlađi od mene — on ima 23, a ja 29. Iskreno ga volim i on mene, ali moj najveći strah bio je od toga kako će njegova porodica reagovati. Bojala sam se da će me mrzeti i da će mi zagorčavati život.
Kada smo se venčali, on me zamolio da, zbog običaja (jer je Hercegovac), proveđemo dva dana u njegovoj kući pre nego što odemo na medeni mesec, kako bi se gosti i dalja familija upoznali sa mnom. Prva tura gostiju je stigla, i stiglo je vreme da pripremim kafu. Tada mi njegova svekrva reče da ona može to da uradi umesto mene, a da ja sednem sa gostima. Svi su me gledali, a ja sam bila u panici.
Mislila sam si: “Šta ću sada? Ne pijem kafu i ne znam je praviti!” Kada sam to izgovorila pred tim ženama, zamislila sam kako ću ispasti crna ovca u familiji. Svekrva je donela kafu, a meni posebno nasula jedan šoljicu. U tom trenutku pomislila sam: “Uh, možda me je otrovala!” Svi su me gledali, a ja nisam imala izbora nego da uzmem gutljaj.
Kad sam probala — shvatila sam da to nije kafa, nego nesquik! Pogledala sam je, a ona se nasmeja i kaže: “Nadam se da je dovoljno slatka, snaho!” U tom trenutku sam se opustila i shvatila da volim svoju svekrvu.
BONUS :
Naslov: Ispovest jednog izgubljenog srca
Kada se osvrnem na svoj život, često se zapitam gde su mi nestali snovi. Godine prolaze, a ja se sve više osećam kao senka samog sebe. Da, imam dvadeset osam godina, posao koji me ne ispunjava, i mali stan koji delimo ja i moje strahove. Svi očekuju od mene da budem srećna, da imam plan, da znam kuda idem. Ali šta ako vam kažem da nemam pojma?
Od malih nogu, svi su mi govorili da je život šarena slika, pun mogućnosti i uzbuđenja. U školi sam uvek bila ta koja se isticala; odlične ocene, pohvale učitelja, očekivanja roditelja. Svi su me videli kao talentovanu i sposobnu devojku koja će jednog dana postati nešto veliko. Čak i ja sam to verovala. Ali onda je došao period kada je život postao mnogo složeniji.
Na početku fakulteta, suočila sam se sa pritiscima koje nisam mogla da podnesem. Svi su me okruživali visokim očekivanjima, a ja sam se borila sa osećajem neadekvatnosti. Učestvovala sam u raznim aktivnostima, ali najviše sam se plašila da ne budem dovoljna. S greškom koja mi se dogodila u isto vreme, odlučila sam da se povučem. Upravo sam posle toga postala svestan svoje nesigurnosti. Izgradila sam zaštitni zid oko sebe i odlučila da se više ne borim.
Ponekad se vratim na staru verziju sebe, razmišljajući o onim trenucima kada sam imala hrabrosti da sanjam. Sada, svaka nova prilika me plaši. Svaka odluka koju donesem protkan je strahom od neuspeha. Zbog toga često odlažem važne korake, bilo da je u pitanju karijera ili lični život. U međuvremenu, godine prolaze, telepom: vreme ne čeka nikoga.
Svi moji prijatelji su postigli nešto; neki se verili, neki su dobili posao iz snova, a ja? Ja se još uvek borim sa pitanjima koja nikako da pronađu odgovore. Ponekad se osećam kao propali umetnik, zaglavljen u bezizlaznoj situaciji. Utiče to na mene?
U trenucima tišine, kada se noć spusti, razmišljam o tome kako bih volela da se ponovo osećam živom. Da pronađem snagu da se oslobodim svojih strahova i ponovo sanjam. Da li je moguće ponovo pronaći sreću u jednostavnim stvarima?
Ova ispovest nije samo o patnji; to je krik za slobodom. Želim ponovo da budem ja. Nadam se da će ta potraga jednog dana dovesti do otkrovenja, do svitanja novog dana, kada ću moći s ponosom reći: “Ja sam ovde, konačno u svom životu.”
