Svako jutro moj muž odlazi na posao oko 7 sati, a ja obično ne ustajem iz kreveta prije 9 ili 10.
Jednog jutra, dok sam ležala u krevetu, čula sam kako se otvaraju vrata na donjem spratu. Znajući da je muž otišao, pomislila sam da se možda vratio jer je nešto zaboravio. Pogledala sam na sat – bila su 08:35.
Pokušala sam zaspati ponovo, ali mi nije dala mira misao da možda nešto nije u redu. Poslala sam mu poruku, jer je vani bilo hladno i nije mi se dalo ustajati da ga pitam osobno. Pitala sam ga: “Šta si zaboravio?” On mi je odgovorio: “O čemu ti pričao?”. Zatim me nazvao na telefon, a njegov glas bio je pun panike kad mi je rekao da je zapravo još na poslu.
U tom trenutku, skakala sam iz kreveta kao da me nešto ugrizlo, zatvorila vrata svoje sobe i pozvala policiju. Ukratko, ispalo je da je lopov upao kroz prozor, misleći da u kući nema nikoga. Kada je čuo moj glas, očigledno je odmah pobegao, tako su mi rekli policajci.
BONUS ISPOVEST :
**Istinita ispovest**
Kada razmišljam o svom životu, često se vraćam na trenutke koji su me oblikovali, trenutke kada sam bila suočena sa svojim strahovima, željama i razočaranjima. Ova ispovest nije samo način da podelim svoju priču, već i prilika da se oslobodim unutrašnjih demona koji su me pratili dugi niz godina.
Sve je počelo u osnovnoj školi. Bila sam stidljiva devojčica, introvertna i nesigurna u sebe. U razredu sam često bila previđena, a moji pokušaji da se uklopim su se završavali neuspehom. Vremenom, počela sam da se osećam izolovano. Izvanjski svet je delovao tako živopisno i puno mogućnosti, dok sam se ja osećala kao zaboravljena senka.
Jednog dana, na časovima likovnog, odlučila sam da uzmem četkicu i slikam svoje misli. Na platnu su se pojavile boje koje nikada ne bih mogla da izrazim rečima. Taj trenutak slobode pomogao mi je da istražim svoj osećaj i pronađem glas koji sam dugo vremena potiskivala. Slikanje je postalo moj način da se oslobodim i izrazim ono što se dešavalo u mom srcu i umu.
Kako su godine prolazile, suočila sam se s mnogim izazovima. U srednjoj školi, pritisak da se uklopim bio je još veći. Ponekad sam se opterećivala mišljenjem drugih, zaboravljajući na svoju vrednost. Tokom tih godina, imala sam i nekoliko prijateljstva koja su se pokazala površnim. Iako sam tražila prihvatanje, često sam se osećala izgubljeno i nesigurno. Dugo sam verovala da moram zadovoljiti očekivanja drugih da bih bila voljena.
Nakon završetka škole, odlučila sam da se preselim u drugi grad na studije. To je bio prelomni trenutak u mom životu. U novom okruženju, imala sam priliku da upoznam ljude sa različitim perspektivama, a ja sam polako počela da se otvaram. Upoznala sam ljude koji su me inspirisali i motivisali da se zauzmem za sebe. Počela sam da budem ponosna na svoje umetničke radove, da ih izlažem i deli s drugima. Osvojila sam nekoliko nagrada na lokalnim umetničkim takmičenjima, i to me je potaknulo da se suočim sa svojim strahovima.
Ipak, put nije bio lak. Usponi i padovi su se smenjivali, a ponekad sam se osećala kao da se borim sa vlastitim demonima. U tim trenucima, često sam se vraćala slikanju, jer sam znala da je to moj siguran prostor. U raznim slikama, izražavala sam svoja osećanja – tugu, sreću, bes, ljubav. Svaki potez četkice bio je deo mog putovanja prema samoprihvatanju.
Danas, kada se osvrnem na svoj život, shvatam koliko je važno voleti sebe. Proces samoprihvatanja nije jednostavan, ali vredi truda. Svi prolazimo kroz teške trenutke, ali je važno pronaći svoje strasti i osećati se slobodno u svom izražavanju. Umetnost mi je otvorila vrata ka novim mogućnostima, donela mi prijatelje, ljubav i razumevanje.
Ispovest koju danas delimo nije samo moja priča; ona je podsećanje svima nama da budemo hrabri, da krenemo na put samorazvoja i da nikada ne zaboravimo na svoju unutrašnju svetlost. Svi imamo svoju priču i naše iskustvo može inspirisati druge. Na kraju, najvažnije je da se suočimo sa svojim istinama i budemo autentični u svemu što radimo.
