“Iz dana u dan se boreći s osjećajem odbojnosti prema svom djetetu, osjećam se izgubljeno. Tokom porođaja su me oživljavali, dok je svima prva briga bila beba, kao da ja ne postojim.
Niko iz porodice nije ni pomislio da me upita kako se osjećam. Od tog trenutka, kao da sam nestala iz svijeta. I nakon šest mjeseci, situacija se nije popravila. Čini se da sam postala nevidljiva, a umor me pritisce poput olujnog oblaka. Ponekad pomislim da bi možda bilo bolje da nisam preživjela porođaj ili da jednostavno nestanem.
Osjećam se izolovano, kao da nikome nisam važna. Uranim i ne spavam, a ta stalna iscrpljenost me polako vodi do ruba. Mislila sam da će biti lakše, ali svakim danom je sve teže.”
Nedavno sam prošao kroz iskustvo koje mi je potpuno promenilo pogled na život i odnose. Bilo je to jedno od onih prostranih letnjih jutara kada je sunce blistalo, a sve oko mene delovalo je kao da je u savršenom skladu. Ipak, ispod te površinske lepote skrivala su se brojna unutrašnja previranja.
Nakon nekoliko godina prijateljstva, odlučio sam da priznam svoja osećanja jednoj bliskoj prijateljici. Mislio sam da je ona osoba koja me razume i koja će ceniti moju iskrenost. Srce mi je brže kucalo dok sam razmišljao o tom trenutku. Kada sam konačno skupio hrabrost i rekao joj koliko mi znači, očekivao sam sreću i radost. Umesto toga, dobio sam tišinu koja se činila beskrajnom.
Ona mi je odgovorila da me smatra jako dobrim prijateljem, ali da ne može uzvratiti iste osećaje. U tom trenutku, osetio sam kako mi se svet ruši. Pokušao sam da se nasmejem i pokažem da sam u redu, ali duboko unutar sebe osećao sam gubitak i tugu. Tragajući za rečima, shvatio sam da se više ne mogu pretvarati. Sva sreća, smeh i radost kojima smo delili delovali su kao da su nestali.
Nakon tog razgovora, osećao sam se izgubljeno. Svaka misao me vraćala na trenutak kada sam joj otkrio svoja osećanja. Ponekad sam se prekoravao zbog svoje hrabrosti, a ponekad sam se ponosio time što sam bio iskren. Ipak, naš odnos se promenio. Počeo sam da se distanciram, jer nisam mogao tek tako preći preko svojih osećanja.
Prošlo je nekoliko nedelja dok nisam shvatio da sam zapravo učinio najbolje za sebe. Umesto da patim, odlučio sam da se fokusiram na sopstveni rast. Počeo sam da pišem, istražujem nove hobije i provodim vreme sa prijateljima koji su me podržavali. Učili su me kako je važno ceniti sebe i svoje osećaje.
S vremenom, naučio sam da svaka situacija, bez obzira koliko teška bila, može doneti lekciju. Naučio sam o vrednosti iskrenosti, kako prema drugima, tako i prema sebi. Sa svakim novim danom, postajao sam sve jači i sigurniji u svoje sposobnosti da volim i budem voljen. Na kraju, pružila mi se nova prilika za ljubav, a ja sam bio spreman sa otvorenim srcem.
